Zovem se Kenan Sudžuka i imam 13 godina.
Ja ovo ne pišem zato što hoću nego zato što moram. Moram, jer mi je doktor Šahinpašić reko da moram. A doktor Šahinpašić mi je reko da moram zato što sam presto pričat. Skroz. Ne mogu više uopšte da pričam. Danima tako. Presto sam pričat i pošo se pišat u krevet. Šahinpašić mi je reko da, ako hoću da progovorim i da prestanem pišat u krevet, moram sjest i pisat. Nije važno, kaže doktor, šta i o čemu – samo da pišem!
I tako sam sjeo i napiso šta mi je prvo palo na pamet.
A prvo mi je palo na pamet da se zovem Kenan Sudžuka i da imam 13 godina. Ustvari, imam punih 12 al će mi za koji mjesec bit 13, pa isto ko da imam punih 13.
Ovdje bi još samo dodo da igram za FK „Sarajevo”, da nosim dres s brojem 9, i da sanjam da jednoga dana budem ko pravi Džeko! Mislim, sanjo sam, jer otkako sam presto pričat presto sam i sanjat…
Rođen sam tačno godinu dana nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 14. 12. 1996., u bolnici na Koševu, gradu Sarajevu, država Bosna i Hercegovina…
Taj Dejtonski sporazum je jako važan, jer se tako prekino rat što je bio u Bosni. Malo je glupo što se zove „Dejtonski” jer je to potpisano u Parizu. Kod nas je vazda naopačke, kaže babo, bio Dejton il Pariz, sporazumno smo pojeli govno svi zajedno, a oni su nam samo dali kašiku! Babo Muzafer nije volio Dejtonski sporazum, pa smo moj rođendan slavili uvijek dan prije, svakog 13. decembra, umjesto 14… I kad mu neko kaže da je 13 nesretan broj on kaže da ne može biti gori od 14-og! A to zato što je moj babo dijelio vrijeme na prije Dejtona i poslije Dejtona.
Koševo je nekad bilo poznato po stadionu „Koševo”, jer su se na njemu otvarale olimpijske igre 1984. Al tu su, isto tako, za vrijeme rata ljude ukopavali đe stignu. Tamo, na pomoćnom igralištu stadiona „Koševo” sahranjeno je ne znam ni ja kolko ljudi, ali dovoljno tolko da se napravi čitavo groblje. E ja živim baš preko puta tog poznatog stadiona! Sad se taj stadion više ne zove „Koševo” nego „Asim Ferhatović Hase”… Hase je bio jedan slavni igrač FK Sarajeva, još za vrijeme dok je Bosna i Hercegovina bila Jugoslavija.
Al svi Koševo i dalje zovu „Koševo”.
Meni je fudbal prije bila najvažnija stvar na svijetu, jer sam htio bit ko Džeko, da igram za neki evropski klub, pa da zaradim dovoljno para da otac može rahat u penziju. A onda možda zaigram i za našu reprezentaciju. Al ne radi para, nego zato što bi bio ponosan da nosim dres Bosne i Hercegovine!
Moj babo Muzafer nije brao brige za fudbalom. On je vazda nešto štrajkovo, pa onda sjedio kod kuće, othukivo i psovo u televizor. On je ustvari bio profesor u jednoj srednjoj školi, pa zato. Što se tiče fudbala jedino je znao nekad odigrat kladionicu. Njega su zanimale samo moje ocjene. I ima li kakvih curica u školi… Kad mu kažem da su mi ocjene odlične njemu bude drago, a kad mu kažem da ima neka curica da mi se sviđa njemu bude još draže. On je ustvari volio što idem na treninge i zabijam golove, al je stalno pričo da se ja držim knjige, jebo fudbal.
Dobar je moj babo. Samo se sekiro previše… Tolko se sekiro da je skoro svaku noć pio rakiju da se smiri. A kad se napije psuje sve redom. Doduše, kad dođe ramazan onda ne pije po čitav mjesec. Kaže, mora čovjek nekad stat na loptu…
Moja mati je, pričo mi babo, otišla sa nekim unproforcem kad sam ja imo samo godinu dana… Sada živi u Americi, država Juta, Solt Lejk Siti. Imam čak i jednu materinu sliku od prije rata, kad se ja još nisam bio ni rodio: ona i Muzafer, mladi pravo. Babo tad nije imo bradu i malo mi je smiješan, a mati je lijepa i lijepo se smije, al meni nije uopšte izgledala ko moja mati. Pogotovo otkako sam je vidio uživo… Više mi ni ona sa slike ni ona uživo ne izgledaju ko moja mati… Ipak, znam da mi je mati, pa stalno sakrivam tu sliku od oca, jer nekad kad se napije traži da je podere i spali. A ja ne dam. Jer, nekad, kad mi dođe teško, uzmem tu sliku, gledam je i vazda nešto kontam, pa mi bude lakše. I tako zaspim.
Babo je često naveče sjedio sa komšijom Rasimom i pričo o materi. Ali uvijek nekako potiho, da ja ne čujem. A ja čujem, jer se samo pravim da spavam.
Pričali su kako Snježana više nije Srpkinja nego je postala Mormon, pa sam tražio na Google šta znači to – Mormon. To ti je naka religija što vjeruje u Isusa ko u Boga, i da svaki čovjek može jednom bit Isus, tojest postat Bog! Tako nešto. Komplikovano pravo, niđe veze.
Babo Muzafer je govorio da je dobro da naučim engleski, može mi zatrebat, a ja sam govorio da neću u inat… Nisam htio da on misli kako hoću da idem materi u Ameriku, pa da i ja postanem taj Mormon… Ja ne želim da budem Bog, ja hoću da budem ko Džeko!
I ne volim tu Ameriku. Imam ja tamo i tetku, babinu sestru Aminu, pa ona kad nazove priča kako je zajebano u Americi. Kaže tetka Amina da se tamo radi više nego što se spava. A ja onda mislim što se ne vrate u Bosnu, jer kod nas se puno više spava nego što se radi. I priča se naš jezik. I ima naše muzike. I naša reprezentacija sad igra pravo dobro! Al babo tvrdi da nije to baš tako… Mogu, veli, oni gledat svjetsko prvenstvo iz Amerike, nisu pali s Marsa da se radi toga vrate!
Muzafer je dugo vremena bio psovo Ameriku, ali je počeo gotiviti kad je pobjedio onaj Obama. Obama je pola crnac, pola Musliman. I zato se on svidio babi… I meni je drago da je pobjedio taj Obama, al ne vidim zašto bi radi toga bio sretan.
Mene zanima samo fudbal. Da se mene pita ja bi postavio Džeku za predsjednika države. On je pravi Bosanac. U sezoni 2008/09 dao je 26 golova i osvojio titulu prvaka sa Volfsburgom! A poslije zadnje utakmice u sezoni trčo je po stadionu sa bosanskom zastavom. I cijeli svijet je vidio našu zastavu! Komšija Rasim je komentariso da je dobro da ljudi vide da mi znamo i nešto drugo, osim ratovat. I, da nam je više ovakvih ko Džeko, đe bi nam kraj bio… Ja se slažem s Rasimom.
Komšija Rasim je naš komšija, i najbolji babin jaran.
Rasim je skroz ćelav, fali mu jedan zub sa strane i ima velik nos. Al nije ružan. On je, ustvari, kondukter pa kad obuče konduktersko odijelo i stavi šapku na glavu više izgleda ko drot nego ko Rasim, kondukter.
Dođe Rasim tako nekad da poigra šaha s babom, pa se stalno žali da ne dobija platu i da će i oni u štrajk. A onda sve okrene na zajebanciju kako je u ovoj državi bolje radit džabe nego džaba štrajkovat. To ti je ko probušen čamac – začepiš rupu vamo a voda krene namo. Pa ti sad gledaj. Dok imaš s čim začepat rupe imaš i šansu da ne potoneš… Prije će, veli Rasim, nać lijek za sidu nego ovi naši doći do pameti. To on misli na političare. Onda potegne čokanj, i doda: „Eh…. za koji smo kurac mi ratovali, moj Muzafere?!” Muzafer nekad odgovori: „Za goli opstanak, Rasime”, a nekad prećuti i samo kucne u Rasimov čokanj.
Rasim onda kaže da on ima pet života fino bi on to raspodjelio. Jedan Bosni. Jedan ženi. Jedan ćerki Mireli. Čak bi, kaže, našo i neku pjevaljku, pa bi i njoj jedan život dao! Ovako, veli, dok on raspodjeli ovaj jedan život okolo, ostane mu taman za partiju šaha i koju čašicu s babom. Lud je Rasim. Al se voli puno šaliti i voli fudbal više od politike, isto ko i ja… Zato je i moj jaran.
Rasim i ja često odemo zajedno na utakmicu FK Sarajeva. I uvijek se obučemo ono pravo ko navijači: dresovi, kape, šalovi… Volim ga i zato što mi kupi košpe, pa utakmica bude još bolja.
Rasim je vazda govorio babi da se okane politike i da prati više fudbal, da će se tako manje nervirat. A Muzafer nije pratio našu ligu, jer je, veli, naša liga ko i država – za goli kurac. Al je ipak znao nekad otić s nama pogledat tekmu, jer kaže nisu ti momci krivi što su oni u fudbalskom savezu fašisti i lopovi. I da je Džeko super igrač! A meni onda bude drago…
I zato je Džeko moj idol. Neka djeca nose dresove na kojim piše Džeko, a ja to neću. Ja hoću da igram ko Džeko! Šta mi znači dres ako ne znam igrat? I hoću da nosim dres sa svojim prezimenom. I da onda djeca jednom nose dresove na kojim piše Sudžuka! Pa sam zato vježbo kad god stignem. Nekad je bilo zajebano zbog škole, al mi je Muzafer postavio ultimatum da treninzi i utakmice mogu samo ako škola ide kako treba. I onda sam štrebo, šta drugo… Ali sam zato na raspustu vježbo duplo. I troduplo! Ionako nemamo para da idemo na more, pa se svakog ljeta prihvatim lopte.
Babo je vazda nešto stajo na loptu, a ja je vazda šuto. I to je najveća razlika između mene i babe.
A onu riječ ultimatum naučio sam još davno, jer na dnevniku stalno daju neke ultimatume, pa mi je Muzafer objasnio da to znači kad ti neko dadne uslov, pa il to – il zajebi fudbal!
Ja često nekad razmišljam zašto sam se rodio baš u Bosni.
Dobro je to da sam se rodio tek poslije rata, jer je u ratu bilo svakakvog sranja. Ljudi su bili gladni i ginuli su dok su išli po hljeb ili na vodu… Al ne valja to što je u Bosni situacija i sad zajebana… Nema ni posla ni para, pa svi pljuju jedni na druge. Rat je presto davno, i nekad izgleda ko da ga nije ni bilo. (Samo se po nekim zgradama još vide rupe od metaka). Al svi pričaju da nema stranaca da bi opet rat izbio…
Babo Muzafer je govorio da smo mi, Bosanci, kurate sreće, a komšija Rasim veli da čovjek ne može birat đe će se rodit. Pa ja onda razmišljam kako bi bilo da sam se rodio negdje drugo, i kad bi mogo da biram šta bi izabro.
I kontam… Moglo je bit i gore. Znam to, jer sam često čito babine novine. Mi živimo u jednoj staroj austro-ugarskoj zgradi, sa debelim zidovima i velikim balkonom. Čim Muzafer ostavi novine na hastalu i ispari se, ja na balkonu popijem kafu, uz novine. Jednom sam mu bio ukro cigaru i ispušio je, mantalo mi se cijeli dan, pa sam vidio zašto sportisti ne puše. Tad sam se zareko da neću nikad pušit. A i Muzafer bi me ubio da je skonto da sam zapalio cigaru… I tako, pogledam sport, pa usput pročitam i ostalo. Onda razmišljam…
Da sam se rodio neđe u Africi, gdje su djeca gladna, ne bi valjalo nikako! Tamo djeca rade umjesto da igraju fudbal i idu u školu. I imaju one napuhane stomake od gladi, i muhe stalno lete oko njih… Neka bi djeca čak volila da idu u školu, al ne mogu. Malo mi je smiješno to što neko hoće da ide u školu, ali tako ti je to – ako nemaš škole handre te svi redom. To je prva lekcija koju sam naučio od Muzafera, jer je to stalno ponavljo.
Doduše, neka djeca u Africi svaki dan trče od svog sela do škole, pa onda kasnije postanu super atletičari, budu poznati i zarade dosta para. Al to su samo neki, ne mogu svi bit atletičari!
Eto, neku djecu tamo u Tajlandu ljudi kupuju i prodaju… Piše u novinama da turisti imaju seks s njima i da ih drogiraju! A u Indiji djeci kopaju očida budu sakati samo da bi prosili, pa čak i ubijaju ako koje dijete pokuša da pobjegne… Gledo sam skoro jedan film o tome. E tu ne bi volio nikako da se rodim. Da sam tamo, ja bi kad-tad uzo neki nož pa ih izbo sve redom!
U Palestini, na primjer, svi žive ko u zatvoru. Tamo vam djeca pišu matematiku u pijesku! Ja ne volim matematiku, pa to nije tako ni loše, ne bi moro nosit kući zadaću iz matematike… Al i ona djeca koja tamo idu u pravu školu – džabe idu kad im valja uzet pušku čim malo odrastu, jer stalno ratuju za državu koju nemaju! Jebo to.
A onda opet kontam… moglo je bit i bolje… Da sam se rodio, na primjer, gore u Švedskoj sve bi mi bilo plaćeno. I škola i fudbal. Piše u novinama, oni imaju najbolji standard na svijetu. Zaboli njih. A i babo bi radio s hajrom i ne bi se sekiro kako da plati struju i internet. I bili bi sretni pravo, isto ko Ibrahimović i njegov babo…
Il, da sam se, naprimjer, rodio u nekoj bogatoj familiji i da imam tolko para čim se rodim da ne razmišljam o tome hoćel Muzafer ove godine imat para za nove kopačke… Ove stare su mi postale tijesne, a one od kluba nemaju dobre čepove i skroz su poderane.
Na kraju, kad opet skontam, da sam se rodio neđe drugo onda ne bi bilo ni babe Muzafera, ni Sarajeva, ni komšije Rasima, ni raje iz kluba, ni moje raje iz mahale… Ne bi vjerovatno bilo ni ćevapa ni baklave nit bi volio Džeku ko što ga volim… Ma neka mene ovdje, dobro je nama i u Bosni!
Eto, baš neki dan me Muzafer vodio na ćevape.
Ja naručim pet u pola s lukom, a on mi kaže da slobodno naručim deset, jer zna da mogu pojest. A ja znam da i on može pojest deset, ali je naručio samo pet, jer je vazda kokuz. Ja to sve kontam, neću da mu budem na teret, pa sam se pravio da, ko fol, ne mogu na trening punog stomaka. A on me onda uštinu za obraz i reče, skroz ono – s ponosom:
‒ Ma ne dam ja svog Džeke nikom, oko babino!
I uvijek tako, kad mi nekad jedemo u gradu, dolaze i prose od nas. Meni se to ne sviđa, al babo kaže da su oni sramota sviju nas. Stare nane, invalidi, glohonijemi, narkomani, cigančad… Babo nekad dadne neke siće, a nekad ne da. Kaže, ne da onom ko može da zaradi. Zato nikad ne daje novac narkomanima, jer se ne kupaju, stalno se češu, i za njih kaže da su produkt ranog kapitalizma. (Rani kapitalizam je sistem u kojem bogati handre sirotinju sve dok ne postanu dovoljno bogati da i sirotinja ima nešto od njihovog bogatstva).
Al dadne babo zato invalidima, jer su mnogi od njih stradali u ratu i oni nisu krivi ni za rat ni zato što nemaju para. A one male Rome samo otjera, jer prose za druge. To je ovdje biznis. Romkinje ovdje nosaju bebe i oblače se ko prave Muslimanke samo da bi više para dobili, pa isto ko da se trude da imaju što više djece da bi više zarađivali. Nekad babo hoće da im kupi kiflu, al oni traže samo pare. Njemu se gadi to što iskorištavaju tu djecu, pa im opsuje sve po spisku. A spomene i državu.
‒ Znaš, Keno, kako ćeš prepoznat bolesno društvo? ‒ pita on mene, a ja znam da me ne pita nego hoće nešto pametno da mi kaže, ‒ Kad seljaci pođu prosipat mlijeko, a ratni invalidi štrajkovati glađu, onda znaš – sranje je u državi! A ovo… što ovolko prosjaka i lopova ima po Bosni… to je tipičan sindrom bolesnog društva… (Sindrom je kad imaš neku bolest il nisi sav svoj).
Meni onda bude drago što sam Muzaferov, jer sam lako mogo bit i sindrom, ko neki od tih cigančadi, pa onda skontam da su mi i one stare kopačke taman za još barem godinu…
I kaže ti meni tako babo, dok smo jeli one ćevape, da je ugovorio s nekim jaranom da radi ko konobar. Počinje Sarajevo Film Festival, grad je pun dijaspore i stranaca, može se zaradit, taman će nam dobro doći dok ne počne škola u septembru… A meni je bilo drago što mi pričamo tako o svemu, i što mi uvijek kaže sve šta je i kako je.
Upitam ga đe to ima da profesor radi ko konobar, zar je džabe studiro, on meni veli:
‒ U Bosni, moj Keno… U Bosni svega ima…
Mogo sam mu tad komotno reć kako je ipak bolje igrat fudbal i zarađivat milione nego trošit vrijeme na školu, bit profesor a radit ko konobar, al nisam htio da mu pristajem na muku. Pošutio sam malo, jer se i on bio nešto zagledo u ćevap. Držo ga je nako na viljuški, u zraku, između usta i somuna, i buljio u njega…
Vidio sam da se bio zamislio al sam se pravio da ne vidim. On tako, kad se nekad zamisli, izgleda ko da će propast u zemlju od tuge. Onda se odjednom trzne, sjeti se da je tu, i nastavi pričati tamo đe je stao.
‒ A uskoro ti dolazi i tetka Amina… Dovešće i Damira. Spavaće kod nas… ‒ reče, isto ko da ništa nije bilo.
Ja volim tetku Aminu. Svaki mi put donese nešto fino iz Amerike. A rođaka Damira skoro da i ne znam, jer tetka dolazi svake treće godine i samo je jednom bila sa Damirom i mužem. Oni žive u Sijetlu. Kaže da su avionske karte pravo skupe.
Upito sam oca zašto naše izbjeglice nazivaju dijaspora kad su izbjeglice, a on mi je objasnio da su naše izbjeglice za vrijeme rata bili izbjeglice, ko tetka Amina, al više nisu, jer se sad mogu vratit a neće, pa ih zato zovu dijaspora… Raja ovdje njih, kaže, ne voli, jer dolaze s parama i mogu pobjeć iz Bosne kadgod im se ćefne, pa su ovi naši ljubomorni.
A kad sam ga pito jel moja mati dijaspora, Muzafer je opet zašutio, i ja ga taj dan nisam više ništa pito… Mi nikad ne pričamo o materi, a ja to nekad zaboravim.
Samo sam mu reko, naveče kad sam lego u krevet, da podsjeti tetku Aminu da ja nosim 35 broj cipela, pa ako naleti na kakve kopačke… A on mi je onda namigno i poljubio me iznad čela, jer me njegova brada grebe kad me poljubi u obraz. A on zna da ja to ne volim.
Sanjam ja tu noć tetku Aminu. Ide ona, i nosi mi kopačke. I to „Nike”! Zato sam ustao pravo raspoložen. I dan je bio lijep. Sutra je trebo biti petak, što znači da Muzafer ide kod jarana da konobariše, a ja kod Rasima na spavanje. To nije zvučalo tako loše, konto sam… Rasim ima ćerku Mirelu, i mi smo super raja.
Mirela je starija od mene dvije godine. Ona nema jedne noge, jer je stala na minu što se zove pašteta. I to kad se rat već bio završio. Sad ima protezu, pa se skoro i ne primjeti- stalno nosi dugačku suknju.
Ja sam već par puta spavao kod Rasima, ono kad je Muzafer nešto prevodio za UN. I vidio sam tu njenu nogu. Mislim, protezu. Prvi put kad sam je vidio nisam uopšte mogo da spavam. Strašno je to kad neko nema svoje noge… Al ona ne prosi, jer Rasim i njena mati Amra bi radije umrli od gladi nego to.
Mirela je najbolji učenik u svom razredu. Pravo je pametna, rastura matematiku, i hoće da studira ekonomiju. Meni nije jasno kako neko može da voli matematiku.
Mirela čita i knjige o vanzemaljcima i duhovima, pa zna dosta čudnih priča. Kad sam jednom spavo kod nje, pričali smo skoro cijelu noć o tome imal vanzemaljaca i postojel duhovi. Ona misli da garant postoje. Ja nisam siguran, jer teško mi je povjerovat u nešto čega nema. A i zaboli me glava svaki put kad tako nekad razmišljam o stvarima koje nemaju odgovor. Mirela kaže da ona voli o tome razmišljat, jer je to ko neka jednačina kojoj samo ona može nać rješenje. Al ja volim samo one jednačine kod kojih se brzo dođe do odgovora.
Eto jednom sam se pito kako to da je Zemlja okrugla, a mi ne pospadamo s nje… A onda sam shvatio da je ova planeta tolko velka da mi ne vidimo te njene krivine, pa nam izgleda ko da uvijek idemo po ravnom. U školi sam učio da su ljudi prije vjerovali u to da je Zemlja ravna, pa su spaljivali svakog ko je govorio da nije! Tako je dosta pametnih ljudi završilo na lomači. Skonto sam da ne valja bit vazda pametan, jer bi garant i mene spalili da sam se rodio u taj vakat.
Al ima dosta pitanja na koja niko nema pravog odgovora. Na primjer: Šta je starije – koka il jaje? Kad sam prvi put čuo to pitanje u raji, ja sam mislio da je to neka zajebancija. Il neka zajebana zagonetka. I bio sam danima neraspoložen, jer nisam skužio fazon. Djeca su se smijala što ja tolko razmišljam o tome, jer je za njih to bio samo dobar fol. A meni nije. Jer, ako mi ne možemo odgovoriti na vako jednostavno pitanje, onda mi fakat ne znamo ništa! A to nije zajebancija. Nakon dugo dumanja odlučio sam da se kanem ćorava posla, pa kad jednom odrastem možda nađem neko rješenje… Pa zato, što se tiče vanzemaljaca i duhova, neću uopšte ozbiljno da razmišljam…
Al sam zato razmišljao o Mireli. Ona ima lijepe crne oči, dugu čičkavu kosu, malko smeđu kožu, i stvarno je žalosno da tako lijepo stvorenje nema noge… Ona ne može uopšte da se bavi sportom… Rasim joj je govorio da skonta nešto, da postoji i ona paraolimpijada, al ona neće ni da čuje. Jednom sam joj pročito članak u „Avazu” o tome kako su naši odbojkaši bili evropski i svjetski šampioni u sjedećoj odbojci! A ona je samo šutila. Sigurno je skontala da lažem kako to nije loše, jer meni stvarno izgleda žalosno kad oni tako, sjedeći, igraju neki sport… Da nije bilo rata ne bi ni bili šampioni…
Al mi isto tako bude i drago što imam obje noge, jer šta bi ja da ne mogu igrat fudbal? O odbojci nemam pojma pa bi se moro onda zadat na matematiku, a tu sam i ja hendikepiran…
Malo mi je bilo bezveze što tako razmišljam, pa odlučim da, prije treninga, odem na internet pogledati još jednom golove što ih je Džeko zabio protiv Belgije. To mi je najdraža pobjeda i najljepši Džekin go, onaj sa ćoška kaznenog prostora. Moj Fejsbuk je sav u folu Džeke i naše reprezentacije. Ja tu stavljam golove što naši igrači zabijaju u evropskim ligama i za Bosnu, i odgovaram na komentare od raje.
Kad, taman da kliknem na internet, čujem zvono.
Odem i otvorim vrata, kad ono – drotovi. Dva policajca, izgledaju pravo zajebano, i jedna žena obučena ko muškarac, u odjelu. Gleda ona u mene, ne skreće pogled. A ja namjerno zato nisam htio da joj kažem dobar dan, već samo policajcima.
‒ Je li tu stanuje Muzafer Sudžuka? ‒ pita mene jedan policajac.
‒ Stanuje, ‒ kažem ja.
‒ A jel Muzafer kod kuće? ‒ pita onaj drugi drot.
‒ Nije, ‒ kažem ja.
‒ A znaš li ti đe je? ‒ pita opet onaj prvi.
‒ Otkud ja znam, sigurno igra šaha neđe… ‒ odgovorim, a ne smijem više da dignem glavu kolko me ona žena gleda.
‒ A jesi ti Kenan? ‒ pita ona mene.
‒ Jesam… ‒ kažem ja.
‒ Ja sam tvoja mama, Kenane… ‒ kaže ona i pruži mi ruku.
A ja joj ne uzvratim, jer sam se odjednom sjebo pravo. Isfrustriro sam se u sekundi. (Isfrustriran znači kad je neko sjeban a ne zna kako da ne bude). I zalupim im vrata pred nosom. Drhto sam ko prut. I jedva sam diso. I nisam znao šta da mislim. Malo sam zaplako, al nisam znao da li od sreće il zbog nečeg drugog, pa sam presto plakat. Osluškivo sam dal su otišli, al neko vrijeme nisam ništa čuo od svog daha i srca što mi je lupalo tako glasno da sam ga mogo čut rođenim ušima.
Kad sam se malo smirio čujem ih kako odlaze niz stubište i pričaju nešto. Zovno sam oca na mobilni. Nije se javljo, pa sam se osjećo kao da sam sâm na ovoj planeti… I onda sam nazvo Mirelu i sve joj ispričo. Ona zna kako je… Sjećam se, i njenog su Rasima jednom tako tražili, al je bila greška, jer su ga pomješali s nekim drugim Rasimom što je bio optužen za ratne zločine.
Mirela mi je rekla da se pokupim i da odmah dođem do njih, al da dobro pazim da me ne prate. Sačeko sam malo, provjerio haustor, išunjo se iz zgrade, i onda sam trčo što me brže noge nose. Sreća, pa imam obadvije.
Kad mi je Mirela otvorila vrata zagrlila me je i rekla mi da ne plačem više, a ja uopšte nisam znao da plačem. Rasim i Amra su bili na poslu, babo je još uvijek bio „nedostupan” na mobilnom, i meni se činilo da mi je cijeli svijet posto nedostupan. Dan je napolju bio i dalje lijep, i ljudi su i dalje išli za svojim stvarima, a meni je sve to prisjelo, jer nikog nije bilo briga kako je meni. Nikog, osim Mirele…
Sjela je kraj mene i pričala mi nešto. Ja nemam pojma šta, jer sam glasno razmišljo u svojoj glavi, pa je nisam čuo. Ali garant je bilo nešto lijepo, jer je zvučalo lijepo. I nježno mi je brisala lice. A ja sam skonto da je to bilo prvi put da sam plako a da ne znam zašto. Pa sam se pito zašto. A Mirela je, ko da je čula moje misli, rekla da je to zato što sam vidio uživo mater Anu, a možda sam se prepao i policije. Ja sam reko da se nisam prepo policije, već nje, matere, jer je možda došla da me vodi u Ameriku. A ja neću nigdje od babe! I onda sam opet malo plako, al nisam proizvodio suze, nego onako – u grlu mi bilo teško, pa nisam mogo da dođem do daha.
Mirela je otskakutala na jednoj nozi da mi napravi limunadu, i ja sam je tada prvi put vidio kako hoda na jednoj nozi. Dok je išla tako svjetlost joj je napravila suknju prozirnom, pa zato. Falilo joj je pola noge, od koljena… I ona se polovina malo njihala dok je ona skakutala… Kad sam to vidio, odmah sam došo sebi, i presto sam skroz da plačem. Vidio sam da ima i gore, a njoj sam se divio što ne plače.
Kad se vratila iz kuhinje nosila mi je limunadu, ali je usput stavila i protezu, pa je opet hodala skoro normalno. Bilo mi je drago da je ona moja raja, i da me tako gotivi.
Mirela se preziva Demirović. Oni su iz Srebrenice i došli su ono kad je UN pobjego iz Srebrenice i pustio četnike da pobiju sve ljude koji su tu ostali. Ustvari, samo je njena mati pobjegla. Mirela se tad još nije ni rodila. A Rasim je ostao i nekim se čudom spasio. Pričala mi je Mirela da je Rasim njoj pričo kako je mjesec dana živio u šumi i da je jeo bube i crve i gljive i svašta nešto. Onda je živio neko vrijeme sa Amrom u Tuzli, pa su se doselili u Sarajevo, jer je tu Rasim imo jednog rođaka kojeg je pogodio snajper. I sad su u stanu tog svog rođaka, odnosno dvije ulice od moje.
To je jedan mali stan što ima samo kuhinju, jednu sobu i wc. U kuhinji se stalno sjedi, a tu spavaju Amra i Rasim. Razvuku kauč, pa tako. A Mireli su dali drugu sobu, jer je vole i žele da ona ima svoj mir kad uči. Meni je uvijek fino kod njih, jer Amra ustvari radi u jednoj buregdžinici na čaršiji i pravi dobru pitu, a Rasim voli da priča o svom životu od prije rata…
On uvijek priča o tom životu od prije rata a malo kad o ovom poslije… To je sigurno zato što je išo na radne akcije po čitavoj Jugoslaviji i imo je svugdje svoje raje. Na tim radnim akcijama se radilo džabe, ali ne ko danas što se džabe radi. Onda su se svi takmičili da tamo rade jer su se pravili putevi i pruge i svi su imali haira od toga. A sada ni od plate više haira nema. Zato Rasim u kuhinji još uvijek drži veliku Titovu sliku. Kaže kad je Tito umro da su svi plakali, i Srbi i Hrvati i Muslimani… Tito je umro baš prije utakmice Hajduk – Crvena Zvijezda, pa su tako igrači iz oba tima i sudija plakali na sred stadiona. A raja je pjevala: „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo!” Svi su plakali, kaže Rasim, a sad se svi foliraju ko da nisu. Zato smo i skrenuli, kaže, odosmo u sto pički materina! Onda nije bilo ni ovoliko prosjaka ni narkomana, stariji svijet je redovno dobijo penzije, košarkaški klub „Bosna” je bila prvak Evrope u košarci, a „Sarajevo” i „Željo” su pobjeđivali velike evropske klubove. Onda fudbal nije bio nogomet, ko sad, nego samo fudbal.
Ja sam skonto da je njima stvarno bilo super pa im zato sad ne valja.
I zato je moj babo vazda psovo Dejton i državu.
Ja volim što Rasim priča o tom životu od prije rata, jer Muzafer nikad ne priča o tome, nego uvijek o ratu i ovome poslije. A to je sigurno zato što je u ratu izgubio mlađeg brata Safeta, mog amidžu kojeg nikad nisam upozno… A isto tako i nanu i dedu što su poginuli od granate na pijaci dok su bili u redu za hljeb, pa ni njih nisam upoznao… A isto tako izgubio je i drugu sestru, Amelu i njenog muža, jer im je granata pogodila u stan samo par dana prije Dejtonskog sporazuma, pa ni njih nisam nikad upozno. Jedino sam upozno tetku Aminu, al ona sad živi u Americi, pa isto ko da je i nema. I zato babo Muzafer nije mogao nikako da zaboravi rat i da halali, i imo je samo mene a ja samo njega…
A onda je zazvonio telefon i Mirela se javila. To je bio babo.
Kad me je pitao što sam ga zvao i zašto nisam otišao na trening, ja sam se tek onda sjetio da sam trebo na trening. U tu subotu smo imali zakazanu utakmicu, rekli su nam da dolazi neki Švabo da nas gleda, pa je bilo pravo važno da treniram…
Prizno sam babi da sam skroz zaboravio na trening, jer se pojavila neka žena sa dva zajebana policajca, tražili su njega, Muzafera Sudžuku, i ja sam im reko da ne znam gdje je, jer fakat nisam znao đe je, a onda je ona žena rekla da mi je mama i pružila mi ruku, a ja sam joj onda zalupio vrata pred nosom, čeko da oni odu, i onda dotrčo do Mirele, jer me je bilo strah da će me odvest sa sobom, i da će me ta žena što kaže da mi je mati uzeti sa sobom i odvesti u Ameriku, i da ja neću nigdje od njega, i da mu ne pada na pamet da me dadne od sebe! I onda sam opet plako. A babo je reko da sam uradio dobro, da će joj jebat sve po spisku, da ostanem kod Rasima, eto i njega malo kasnije, i da me voli i da se ništa ne sekiram. Meni je onda bilo lakše, al mi je i dalje bilo krivo što nisam otišo na trening.
Mirela mi je rekla da ne plačem, jer muškarci ne plaču.
Nisam joj htio reći da to nije istina, jer sam vidio oca dosta puta kad se napije kako plače. Ipak, bilo me je stid što plačem pred djevojčicom, i čudio sam se kako ona nikad ne plače. Ona kaže da je to zato što vjeruje da je sve od Boga dato, i sreća i tuga, i da joj uvijek lakše bude kad pomisli da je tako.
Ja sam imo problema s tim, jer nisam mogo da shvatim zašto nam Bog daje da budemo sretni, ako će nas poslije rastuživat. I kako je to njoj Bog dao da stane na paštetu, pa sad treba biti sretna što je bez noge… Niđe veze, mislio sam. Ali Mirela kaže da su ljudi glupi i da ne bi znali da su sretni ako nekad ne bi bili nesretni, pa zato.
To je meni značilo da moram biti sretan što sam tužan, a kad sam sretan da budem sretan što nisam tužan. Ipak, ja sam bio tužan, i nimalo sretan zbog toga.
Taj dan sam spavao kod Mirele. I tek onda mi je sve postalo nejasno. Ono, u vezi sreće i nesreće…
Ja sam se, ustvari, zaljubio u Mirelu i skoro sam bio skroz zaboravio i na mater i na Džeku i na onog tipa iz Njemačke što je dolazio u subotu da nas gleda, i na sve… Evo kako je to bilo.
Tu noć su Rasim i Muzafer bili popili pravo. Ono kad je mati došla na vrata… Ja sam bio sa Mirelom u njenoj sobi, ali oni su tako glasno pričali da se sve moglo čuti, i ja i Mirela nismo mogli ništa drugo da radimo već da ih slušamo.
Rasim je ubjeđivo Muzafera da se kane ćorava posla. A otac je psovao Anu i sud i sudnicu, i govorio kako ona nema nikakvog prava da me uzme sebi, i da je kurva, i da je u stanju napravit svakakog belaja kad je vidi. A onda ga je opet Rasim ubjeđivao da se kane ćorava posla. A Amra je stalno govorila da budu tiši, djeca će ih čuti.
A djeca, to smo fol ja i Mirela…
Jedno vrijeme su pričali tiše i moglo se samo razabrati …Sve sam ja to podero i bacio u kantu… dabogda joj na Sudnjem danu sudili! A Amra im je opet govorila da budu tiši.
Pa su onda prebacili priču na ratne invalide, na sud u Hagu (piše se Haag), i kako je taj Hag sprdačina s ovim napaćenim narodom, i kako Srbija, umjesto da prizna genocid, ulazi u Evropu prije nas, i kako će svi dobiti vize da putuju prije nas, i kako je sve ovo ipak bilo protiv Muslimana, sad se vidi, i kako su zato sad Muslimani postali ko i Srbi i Hrvati, i kako ovi hoće i dalje da se otcjepe, a mi fol ne damo, i kako im je pun kurac turbo-folka i seljakluka, i kako ništa ovdje više ne vrijedi, i kako bi bilo najbolje da neko baci atomsku bombu na Bosnu i da svi lijepo idemo u pizdu materinu!
A onda je Amra rekla:
‒ E, sad ste stvarno pretjerali!
A mene nije bilo briga ni za Hag ni za genocid ni za sve seljake na svijetu. Mene je mučilo ono što su šaptali više od svega. Pito sam se šta je to Muzafer podero i bacio u kantu, i šta je ono mislio kad je spominjao sud i Sudnji dan… I bio sam opet tužan, i nimalo sretan zbog toga. Sve je oko mene postalo neka preteška jednačina. I počela me je bolit glava… Mislio sam da je Sudnji dan ono kad oni na sudu budu odlučili da ja mogu ostati s Muzaferom i da će se mati džabe suditi oko mene.
‒ Nije ti to, bolan, Sudnji dan, ‒ rekla je Mirela.
‒ Pa šta je onda Sudnji dan? ‒ pitam ja.
‒ Sudnji dan ti je kad umreš, pa te Bog oživi, i onda svi odgovaraju za svoje grijehe, ‒ rekla je Mirela. ‒ I onda Bog odluči ko ide u raj, a ko u pakao, kontaš?
‒ Ne kontam, ‒ priznao sam.
‒ Pa ono: Bog oživi sve ljude i onda im sudi, ‒ rekla je Mirela.
‒ A zašto im sudi? ‒ pito sam ja.
‒ Pa za sve loše što su uradili dok su bili živi, ‒ rekla je ona.
‒ Jebo to, bolje da im sudi dok su živi! ‒ kažem ja.
A Mirela se onda slatko nasmijala. Valjda sam joj bio simpatičan…
A ja nisam mogo baš da povjerujem u taj Sudnji dan. I mislim da je dobar prijedlog da se svakom sudi prije nego što umre. Jer, kakve fajde meni od toga, ako me mati odvede u Ameriku i tamo ostarim i umrem… Ko zna kad bi ja ponovo došo ovdje kad su karte tako skupe! Ja nisam mogo zamislit da ostanem bez babe Muzafera. Bez njega bi mi bilo svejedno čak i da postanem ko Džeko!
I onda sam se opet bio isfrustriro.
Onda je Muzafer uletio u sobu, malo se njiho i smrdio je na rakiju, al to meni nije smetalo kad me je poljubio, jer je on moj otac i ja ga volim pravo. Samo što je ovaj put nešto duže držo usne na mom čelu, i malo me jače pritisno uz sebe, pa mi bilo čudno što on tako… To nije dobar znak, mislio sam. Onda je reko laku noć, da slušam Amru i Rasima, da poslije treninga pičim pravo vamo, da ne idem kući dok on ne dođe po mene… Ugasio nam je svjetlo i otišo, a ja sam osto u mraku, skroz zabrinut za svoju sudbinu i kako ću takav, nasekiran, igrat u subotu.
Ja kad spavam kod Mirele, Amra mi uvijek napuše dušek i lijepo napravi posteljinu na podu. Mirela spava na krevetu, odma do mene, i bude mi baš fino. Možemo šaptat i pričat do kasno u noć, pa zato.
Buljio sam u plafon… Mogo sam ga vidjeti tek povremeno kad neko auto prođe dole, na ulici. Svjetlost spolja bi oslikala prozore na plafonu, izdužila i pomjerila ih iz jednog ćoška u drugi, i onda opet ostavila u mraku. Al ja sam buljio svakako…
A onda me je Mirela pitala:
‒ A kako izgleda ta tvoja mati Ana, je li lijepa?
‒ Snježana, Ana joj je nadimak.
– Dobro sad, Snježana, kako izgleda ta tvoja Snježana?
– Šta ja znam… onako. Nisam zagledo, ‒ odgovorio sam.
‒ Pa kako izgleda? ‒ bila je uporna.
‒ Ne liči mi uopšte na onu mater sa slike, ‒ odgovorio sam.
‒ Što to? ‒ upitala je opet.
‒ Ima crvenu kosu umjesto crne, i kratko je ošišana, ‒ odgovorio sam.
‒ I?
‒ I nosi odjelo, isto muško, samo bez kravate.
‒ Da nije lezbejka? ‒ nastavila je.
‒ Kako misliš? ‒ pitam ja nju.
‒ Pa ono… peder. Možda voli žene?
‒ Da voli žene ne bi otišla sa unproforcem…
‒ Pa možda je taj unproforac ustvari bio žensko…
‒ Nemoj zajebavat, nije to lijepo.
‒ Ma šalim se samo… A ti?
‒ Šta ja?
‒ Jel ti voliš žene ili muške?
‒ Ja volim fudbal.
‒ Dobro to… to znam. Nego, ovo drugo…
‒ Pa žene, fala bogu.
‒ A jel ti se ja sviđam? ‒ pita ona mene.
‒ Pa sviđaš… raja smo, ‒ odgovorim ja.
‒ Ne mislim tako, ‒ kaže ona.
‒ Nego? ‒ pitam ja nju.
‒ Pa ono… jel misliš da sam lijepa? ‒ pita ona mene.
‒ Pa mislim… Pravo si lijepa, ‒ kažem ja.
‒ A ne smeta ti što nemam noge? ‒ pita ona.
‒ Kako to misliš? ‒ pitam ja nju.
‒ Pa kad bi ti bio moj momak; jel bi ti smetalo što nemam noge? ‒ pita ona opet.
‒ Ne bi, ‒ kažem ja. ‒ Više mi smeta što si viša od mene.
‒ Meni to uopšte ne smeta! ‒ kaže ona.
‒ Pa ne smeta ni meni što ti nemaš noge, ‒ kažem ja.
‒ Hoćeš da vidiš? ‒ pita ona mene.
‒ Šta? ‒ kažem ja.
‒ Ovu nogu, vidjela sam da stalno zagledaš… Hoćeš da je vidiš?
‒ Pa ne mogu u mraku… ‒ izvlačim se.
‒ Možeš. Daj mi ruku.
Ja joj dam ruku, a sve mi nešto neprijatno. Mirela uzme moju ruku i zavuče je pod jorgan… Tu je bilo pravo toplo…
‒ Eto, pogledaj… ‒ šapne ona. I stavi mi ruku na nogu.
‒ Eto, pogledo sam… ‒ promucam ja. Pokušam da povučem ruku nazad… Ona je uhvati… I stisne mi šaku… I onda me nježno pomiluje po ruci.
Obuzela me bila naka drhtavica. Nisam znao šta da radim… Mirela mi uze ruku i stavi je na onaj dio gdje joj je noga bila odsječena. A onda je polako upravljala mojom rukom i rekla mi da je pomilujem. I ja sam je milovo s njenom rukom na mojoj. Tamo gdje je nekad bilo koljeno bila je samo pohabana koža. Osjećo sam se čudno, ali mi se nije gadilo… To što Mirela nije imala noge uopšte mi nije smetalo da se zaljubim u nju… A onda me je povukla za ruku i ja sam se odjednom našo u njenom krevetu. Ispod jorgana je bilo fino i toplo, al više nisam znao jel mi vruće ili zima. A onda mi je stavila ruku na svoje gaćice. Mogo sam osjetit njene dlačice ispod prstiju. I bila je malo dole mokra, nemam pojma zašto. I onda me je poljubila. Pravo u usta. Nisam znao kako se ljubi, al sam brzo naučio. Drhto sam. Al ne ko ono kad sam se prepo matere, nego skroz drukčije. Usto sam i otrčo u wc. Tjeralo me pišat, al nisam mogo. Uperio sam nekako čunu u šolju ali je osjećaj bio skroz drukčiji nego kad se piša. Jedva sam se malo ispišo.
Kad sam se vratio u sobu, Mirela je bila okrenuta na drugu stranu i već je spavala. Il se pravila da spava. Ja sam lego na svoj dušek i nastavio buljit u plafon. Samo više nisam bio nasekiran, nego sam razmišljo šta se to upravo desilo, i zašto nisam mogo pišat kad me je tolko tjeralo. Bilo mi je to čudno i tajanstveno.
Poslije sam se cijelu noć okreto i osluškivo kako Mirela diše… Tako sam shvatio da sam se zaljubio. Zaspo sam tek pred zoru.
Sanjam ja da je Sudnji dan…
Bio sam ko fol mrtav, ali sam fakat u snu imo osjećaj da sam mrtav. Tek, čujem neki glas kako odjekuje i kaže:
‒ Ustaj, Kenane!
Bilo mi je teško da ustanem, jer kako ću ustati, tek tako, kad sam mrtav? Kad će ti opet onaj glas (a to je fol bio Bog):
‒ Ustani! Ustani, Kenane!
I ja se nekako dignem. Ono, sav prašnjav i blatnjav. Otresam sa sebe zemlju i skontam da mi je čuna dignuta. Bilo me je stid Boga. Sakrivam rukama čunu, guram je dole, tjeram da se spusti, ali ona kako stoji – stoji. Pogledam gore, da vidim da li me Bog vidi, ali gore ni Boga ni zvijezda, ničega.
Čujem opet: Hajde, Kenane!
I ja krenem… Hodam tako, a sve kako idem, ljudi se dižu iz grobova. Isto ko u zombi filmovima. Ustaju, stresaju sa sebe zemlju, i koračaju prema glasu u daljini. Al to mi nije bilo strašno ko u filmovima, jer sam i ja sad bio zombi, pa zato.
Odjednom, naiđem na ljude, ustvari; zombije kako čekaju u redu. Crnci, Kinezi, Indijanci, svi… Red je bio dugačak hiljadama kilometara. Ustvari, nije mu se vidio kraj. I svi čekaju u redu. Neki psuju. Neki zijevaju. A neki se vraćaju nazad jer su zaboravili da pokupe sa sobom ruku ili nogu što su izgubili u ratu… I sjetim se onda Mirele. Gledo sam jel i ona čeka na red… Htio sam baš da vidim imal obje noge…
Tek, ugledam njenu nogu kako leži pored puta. A vidim, Mirela, čeka u redu. Bez noge. Uzmem onu njenu nogu i potrčim do nje, a zombiji stanu vikat za mnom da se vratim u red. Svako na svom jeziku.
Dođem do nje, sav radostan što će nam se zajedno sudit, a ona ko da me ne pozna… Dadnem joj onu nogu, a ona samo uzme i nastavi čekat u redu. Ni hvala, ništa… I džaba je ja ubjeđujem da sam Kenan, i da je volim – džaba! Uopšte me ne poznaje… I tako dođe red na nas…
Bog je imo dugu, sjedu bradu i brkove i sjedio je na jednom oblaku. Ličio mi je više na Djeda Mraza, nego na Boga. Samo što nije bio veseo ko Djed Mraz nego je bio pravo ljut, jer je imao pune ruke posla…
A onda je došo red na mene.
Odjednom nisam više nikog vidio oko sebe. Bili smo samo ja i Bog.
‒ Šta je to, Kenane? pita mene Bog što liči na Djeda Mraza.
‒ Šta? ‒ kažem ja, a glasa nigdje.
‒ To! ‒ prodere se Bog, i pokaže prstom na moju čunu.
Ja pogledam, a ona stvar mi još dignuta stoji.
‒ Pa… piški mi se… – promucam.
I okrenem se tako i stanem pišati.
I pišam ti ja tako, pišam i pišam, nikako da prestanem. Kad čujem opet:
‒ Kenane!
Trznem se. Protrljam oči. Vidim: Rasim stoji iznad mene.
‒ Keno, sine, hajdi ustani… ‒ veli. ‒ Upiškio si se…
Tek onda skontam da sam sanjo… Pogledam… ja se upišo. Sav dušek od moje pišake! U zemlju sam propo od stida… Da sam mogo dublje propo bi i dublje…
Skinem mokre gaće, stavim ih u džep, i otrčim kući da se prije treninga okupam i presvučem. Dođem do stana, ustrčim uz stubište. Pokušam da otvorim vrata… vidim, zapinju… Zapnem i ja, gurnem jače, i upadnem u hodnik.
A u hodniku… Izvrnuta kuhinjska stolica…
Pogledam gore… a Babo Muzafer visi na na šnjuri od usisivača!
Zagledo se u plafon… I njiše se.
Hlače su mu bile mokre, curilo mu je niz nogu i pravilo baricu na podu…
I tako sam presto da pričam. Tako sam presto da sanjam…
