Da ne bi više zakomplikovalo, otpao plan produženja pasoša u Sarajevu. Zapucao u Štokholm, vozom nepuna dva sata. Do Norveške ambasade nije toliko daleko. Ranije stigao i taman da prošetam, zastanem ovdje ili ondje.
U glavnom švedskom gradu na prvi pogled normalno i bauk pandemije skoro ne primjećuje. Možda zbog oblačnog vremena nema živosti na ulicama. Tu i tamo vide se apeli za „distancu“, tek poneko s maskom.
Na sredini dugog mosta u trenu zaždi pljusak. Nikakve fajde od kišobrana. Preračunao da ne krenem busom ili taksijem. U par sekundi sasvim mokar- patike pune vode, a vele sve ide od nogu. Pošto nerado zalazim u prodavnice, prekomplikovano da kupim nove (suhe!), farmerice i čarape. I plus smokreno sve vrijeme nosim u kesi. Haj da „testiram“ hoću li zaplatiti- prehladiti ili „navuće“ šta (i) gore.
Kada sam stigao do kraja mosta, pljusak je umanjio. Koji baksuzluk, samo minut da je kasnio mogao sam se negdje skloniti. Da ne zalutam, ojentir je Rosenbad. Pusto je pristanište, na stotine brodica i jahti na vezu, urijetki isplovljavaju ili dolaze.
Nastavio „trackati“ prema Skarpögatan. Zastao, nesiguran kada skrenuti lijevo. Pitaj ovog, pitaj onog, samo da ne fulim i odvuće dalje.
Utom ćenovi pljusak. Šta bi vrijedilo da se sklonim- mokar ko mokar. Na parkingu u autu ugledao vozača. Pokucam na staklo. Otvori, mahnu da udjem i odmah na mobilnom traži kartu.
Pred ambasadom nigdje nikoga. Kapija zatvorena i uobičajena tehnika oko obezbjedjenja. Čitav sat stigao ranije. Da je kakve nastrešnice. Auto još nije otišlo (?). Dobri čovjek je nanovo batrgao oko telefona. Haman čitao moje misli: makar „upuste“ i sačekam zakazano vrijeme…
Zaposleni u ambasadi dočekali sa osmjehom. Odmah „primili“ i za desetak minuta sve završeno. Čak i na „slici“ za pasoš nisam ispao loše. Poslaće poštom u vrijeme kada stiže lična karta iz Bosne. A zaledio misli o nedavnom „tyvärr“ na zadnjoj kontroli da ne mogu u avion. I opet ono moje da je čovjek uvijek (i) na dobitku. Plus, narednih dana pokazalo da nisam ništa navukao „s nogu“.
P.S.
Prije nego se kapija otvorila, Švedjaninu toplo zahvalio i želio saznati ime. Kad je rekao nisam bio siguran- zamolio da napiše. Nečitko i za svaki slučaj „iz dva puta“ ponovio mojim rukopisom. Bunilo njegovo „D“, ni ublizu na „T“. Kada se vratim u Örebro provjeriću na Google ili Fb. Teško, na desetine je pod imenom Peder Lööf i Peter Lööf. Odaslao više istih poruka i napokon „On“ se javlja: „Hej, det är jag. Det var så lite så, det vore ju roligt om vi kan se om vi kan göra något tillsammans.” /Peter Lööf. Radi sa mladima (Head coach, Slagseppet). Pretpostavljam preletio po mojim referencama i predlaže da nešto pokušamo zajedno. Možda potaklo DaBudeBolje&GljivaMira ili na plakatu „Čovjek koji traži svjetlo…“
Oko „prevoda“ prvog imena ne bih ni jedne da je bilo drugačije. Važnije o Skandinacima jesu li baš „hladni“ ili imaju duše kada je najpotrebnije. I – da se ništa slučajno ne dešava. ___________
Objave u funkciji regionalnog projekta u osnivanju DaBudeBolje&GljivaMira paralelno prenose Fb- grupa BIH DIJASPORA INFODESK, portal BHDINFODESK i šalje na više mejl adresa.
Piše: Sead Hambiralović
