Nakupili smo nabas boca, što su one tete izbacile iz vagona, kad su ih čistili i pofrndeljali u Vrbik, da ih gađamo sa praćkama. Inače kod nas na staroj želježničkoj stanici, svi su se putnički vozovi, čistili i prali i onda su ih odvozili, đe treba. Sve su bacali u naš Vrbik i tako napravili smetljište. Izgleda da nisu plaho marili za naše zdravlje. Nismo znali šta ćemo od dosade, pa smo gađali te boce sa praćkama.
Nakupimo sebi piljaka pune džepove i kladimo se ko će više pogoditi boca u Vrbiku sa praćkom. Praćke smo sebi pravili od liske i to nađeš onako liskovinu koja se račva, pa je oguliš, malo nakadiš na vatri i onda osi’češ sebi dvi’ trake od unutrašnje gume od kotača, a tamo đe stavljaš piljak kamen, najbolja je koža i to od jezika kakve stare cipele. U našoj mahali baš smo bili svi precizni u gađanju sa njima. Osim praćki od liske, pravili smo ti mi strele (luk) i strelce. Najbolja liska je bila u onim grmovima što je rasla pored Hatinačkog greblja. Usičeš lisku, onako debljine k’o za dva prsta, dužine jednog metra i saviješ je kol’ko more. Zavežeš kanafu i to je sva mudrost, a strelci, moraju biti ravni, ma, k’o svića. Često smo na vrh stavljali izbušenu kuglu od metka i kad taj strelac flikneš, leti on brale preko Vodotornja. Moram reći da smo mi klapci pravili sebi i roćkice. Sad ih zovu „pece“.
To je nešto slično k’o praćka, al’ od debele žice za struju, a umjesto gume od kotača, stavlja se ona lastika, bolje rečeno samo jedna ona tanka gumica. Meci su bili od tanke žice. Sad se ta žica koristi za telefone, a mi smo je nalazili na onim gomilama uglja, što je istovaran na željeznici. Za te roćkice, uvijek je bilo anegdota kol’ko ho’š. Evo sad mi baš jedna pade na pamet….
Posakrivamo se mi iza one brine na travici i čekamo kad izlaze radnici iz Kombiteksa. Gledamo one mlađe cure i koje su upečite i jedan po jedan gađamo ih. Često puta promašimo, al’ kad pogodimo, ona se hanjicne u onoj mini suknji, i psuje sve po spisku. Mi samo čučnemo i ne vidi nas. Jednom tako smo pogodili jednu pečaru, pa zamalo isp’o belaj.
Ide ona, digla glavu, upečila se, ne gleda ni li’vo, ni desno. Punđa na njoj, torbica, ispod ruke stisla novine, a na glavi naočale i raif. Nanišanio ti jedan moj jaran i baš potrefi u li’vi guz, kad ona poskoči.Mi smo se iscipali od smijeha. Lete one novine na sve strane, leti raif, a lete i naočale.
Odmah iza nje iš’o jedan momak i ne znajući šta joj je, poče da se smije iz sveg glasa i veli jaranu:- A jes’ se ova odjednom, zaobadala ha ha ha.Ona ti brale, ni pet ni šes’ priđe mu i opali plesku. – Seljačino jedna, haj’ u šumu, tamo ti je mjesto, smij se svojoj materi…vrišti ona.
Momak nema pojma šta je bilo, al’ se presabra i priđe joj i ufati za uho.- Slušaj ti seljanko, mater ti jebem, mene muško nikad nije ošinulo, a kamo li žensko, nemoj da te ovdi sad sahranim. Koga ćeš ti pleskati, sve ti ne jebem i mrtvo i živo.
Srećom umiješaše se neki radnici pa ih rastaviše. Jedan krupni odvuče onog momka na stranu govoreći mu:- Haj’ bolan Sajo, ne traži sebi belaja, vidiš da nije normalna, ma znaš bolan ko nju tare. Nemoj da ti sad pričam i kako je došla na pos’o i dobila radno mjesto.- Jebe mi se za njom i ko je maže, ona će meni plesku opaliti, nikad je nisam vidio u životu, jebem joj sve njezino.
Odvukoše nekako tog Saju i on sa radnicima ode prema rampi, a ova pečara, sva razbućana, crvenog uha, kupi raif i naočale i vrati se prema Kombiteksu…Razbacane novine ostadoše na cesti u onoj prašini. Mi se ućutili, ne smijemo se ni promoliti. Tek kad smo vidili da je pečara zamakla i otišla iz Progana mi izletismo i nastavismo se smijati.
Da se ja sad vratim na naše gađanje boca u Vrbiku. Stojimo ti mi oko Vrbika. Rasporedili se k’o kauboji u nekom filmu, pogađamo sa piljcima boce, čuje se kreket žaba, poneka i izroni, pa i nju gađamo, kad ono staje manevra i iza nje tri vagona. Ništa neobično. Neko reče da odemo malo kroz vagone, da procunjamo i vidimo da nekom nije šta ostalo. To smo često znali uraditi. Dok one tete dođu mi proletimo kroz vagone, pregledamo i izađemo. Jednom smo našli para, onog „rudara“ na podu od kupea, i otišli kod Taiba na kolače. Uđemo mi u prvi vagon. Prvi kupe, drugi, treći…Niđe ništa. K’o da ih je već neko počistio. Ja naš’o neki’ dvoje novina sa slikama goli’ žena. Nama smo svi sjeli u jedan kupe i počeli listati. Novine se zvale „Čik“, a one druge „Zum“. Sve golaći.
– Vide ove sine, koje sise ima, ova more podojiti čitavu mahalu..neko reče. A, ono baš za mašallah cura. Dok oni listaju jedan, ja uz’o i listam drugi časopis i primak’o se prozoru da bolje vidim, kad ono pored prozora zadita neka boca. Ja je ufatim za grljak i izvučem, kad ona puna i nije načeta. – Haj’ jeb’le vas te golotinje, vide ovo što sam naš’o.- U jebo te život čitava, a šta je to, dajder da vidimo.- Evo piše „Jager“i još nekakav majstor, mora da je švabsko, ja ne znam šta znači, učim ruski . – To ti dođe k’o neki strelac, a svakvi trava je stavito unutra… reče jedan jaran….
Gledam onu sliku, vidim rogove, pa kontam da je taj strelac, vjerovatno bio neki i lovac i da je jaran u pravu.- Haj’mo mi u našu “zemunicu” kod Vodotornja da ovo otvorimo, pa ako je li’po popićemo ga.- Haj ‘mo….Uvučemo se u našu zemunicu gdje smo se uvijek skrivali kad je kiša, kad igramo karte i otvorimo bocu. Ja k’o biva najhrabriji i najbenastiji, povučem nekoliko gutljaja, a ono grko, a kad progutaš slatko i sve žeže u stomaku. Da bi ispao frajer vičem da je baš dobro i slatko, ma k’o gusti sok. Nama se prifatiše svi boce. Dok prođe prvi krug, nema je pola. Opet ja na red dođe. Sad sam malo manje progut’o oni’ gutljaja i predade je slijedećem. Sjedem na onu klupu od dasaka, a ona k’o da mi se izmiče, pođem da je ufatim, a ona jope ode. Jedva je nekako savladam i sjedem na nju. Vidim ljuljaju se i jarani, a ni zemunica nije više mirna. Malo po malo i ona se okriće…. Poče i pjesma. Pjevamo mi sve u šesne’st, a i smijemo se.Iscipasmo se od smi’ha. Nit’ znam zašto, ni kako, al’ suze nam idu niz lice. Ni ja nikako da se presaberem. Počnem nešto reći al’ nebi’ da si pita. Jezik se zapetlja, k’o da ga je neko svez’o u mašnu. Tamam šćede reći da se ne smijemo tol’ko, da nam neće valjati, kad mi se nešto okrenu u želucu i poče sve rigati iz sebe. Izleću makaroni, gulaš, ma, sve što sam poj’o za ručak. Ja rigam svoje džigere, a oni da umru i dalje od smi’ha. A sve vas ne jeb’lo vaše, hani malo, doćete i vi na re, mislim se ja..
Uh, kontam umrijeću. Sve kunem na svi’tu što ispade hajvan ‘vol’ki. Usta mi gore, u nosu mi sve grko, a sve mi se okreće.
Da bar prestane ovo okrećalo, jebalo i ono svoju majku. Nekako nabasam na čuturicu sa vodom, pa se fatim nje i k’o da gasim žeđ, popijem koji gutljaj i konda mi bi lakše. Ćutim, umirio sam se, a ovi mi dobacivaju:- A vide face ha ha ha, a vide muškarčine ha ha ha, haj’ da još ovo popijemo što ima na dnu. Ne smijem ja ni pisnuti, ako išta kažem, kontam, jope ću sve ispovraćati. Oni se svi deru, pjevaju, a ja ni mukajet. Nije prošlo, more bit ni pola sahata, kako sam ja povrać’o, kad ono počeše moji jarani jedan po jedan da izleću iz zemunice i povraćaju. Neki se usadili na glavačke, pa sam ih jedva dizao da ustanu.
Sve smo ispovraćali okolo, jedan se i živ udrisk’o. Oko zeminice bilo je kljukuše, graha, makarona, zeljanice, kalje, pure, sarme… Fuj, rek’o sam nikad više…Valjda što sam ja prvi se ispovraćao, meni se malo i razbistrilo, pa sam sve redom slao kućama. Kako im je bilo kad su došli kući, ne znam. Niko od njih nije govorio o tome. Ja znam samo da sam se uvuk’o za rana u kuću, otiš’o u onu našu sobu na spratu i zasp’o. Tek sutradan me stara uspjela probuditi.Mislim da je sve znala, al’ ništa nije govorila, samo me je pogledala mrko i pogladila po glavi, koja me je užasno bolila i bubnjala k’o Cocin bubanj.Tako je prošlo moje prvo pijanstvo.
Poodavno više ne dolaze vozovi na staru želježničku stanicu u mojoj mahali, šine i pragovi zarasli su u travu, Vrbik je zatrpan, nema djece u mahali i njihove graje, al’ su ostala lijepa sjećanja na onaj vakat i zeman.
