Muharem Serbezovski kaže da i danas mora da se dokazuje ljudima samo zbog svoje nacionalnosti iako je završio dva fakulteta,preveo Bibliju i Kuran, napravio zavidnu karijeru, napisao i preveo na desetine knjiga
– Moram da se dokazujem u svemu sem u muzici! Ja sam završio dva fakulteta, filozofski i pravni. Međutim, ljudi ne veruju u moju inteligenciju. Moraju prvo da pričaju sa mnom sat vremena da bi se uvjerili da sam obrazovan. Postao sam i magistar prava, očekujem da budem i doktor. Ali, nažalost, ni to kod ljudi neće promjeniti sliku o meni. Ja sam uvek na ispitu samo zato što sam Rom.
Da li vas vrjeđa kad Rome nazivaju Ciganima?
– Pravilno je reći Rom. Mi pitamo “Da li si an Roman”, a ne “Da li si an Cigan”. Međutim, Rom je prazna inspiracija, a kad kažeš Ciganin, asocijacija su vatra, oganj, noževi koji sijaju, pjesme koje se pjevaju… Mene ne vrjeđa kad kažu da sam Ciganin. Znam ko sam i šta sam. Da me je rodila Amerikanka, ja bih bio Amerikanac, ali me je rodila Ciganka.
Napisali ste mnogo knjiga, neke ste čak i preveli na romski… Odakle ta želja?
– Mi Cigani smo od drugih saznali ko smo, šta smo i kakve karaktere imamo. Šta nas raduje, zašto plačemo. Sve su nam to drugi rekli, jer Cigani nikada nisu bili pobjednici. Gadžovani, to je ciganska reč za sve one koji nisu Romi, oni su ostavili djela za Cigane, ali nisu prodrli u našu dušu. Opisali su samo našu egzotiku. Samo Ciganin može da osjeti svoj narod i da piše o njemu. To me je natjeralo da pišem i da puno prevodim.
Zašto ste preveli i Bibliju i Kuran?
– Cigani su prvi koji će u svojim kućama imati i jedno i drugo, ali i “Rat i mir”, koji sam takođe preveo. Sve ću to staviti na disk, da mogu da slušaju i izgovaraju. Cilj mi je da za 100, 200, 500 godina u nekoj enciklopediji stoji da je pored “gadžovana” sva ta djela preveo i jedan Ciganin. Imam studiju koja se zove “Cigani i ljudska prava”. Ona je prevedena na sedam svjetskih jezika, a nalazi se u 132 univerzitetske biblioteke u cjelom svjetu. Isključivo pišem o ciganskom životu.
Koliko je vama vjera važna?
– Ja nisam musliman, pravoslavac, katolik ni Jevrejin. Po vjeroispovesti sam čovek.
Da li se nadate Nobelovoj nagradi?
– Urađeno je puno toga da bih se kandidovao za Nobelovu nagradu, ali… Jedan od glavnih uslova je da djelo bude prevedeno i na švedski jezik, a moj prvi roman “Šareni dijamanti” jeste. Pitanje je vremena kad će doći u prave ruke. Sve nacionalnosti su dobile Nobela, samo Cigani još nikad nisu. Čeka se procedura, koja je preduga.
Čini se da ste zapostavili muzičku karijeru…
– Ako ne zaplačem za nekom mojom pjesmom koju pravim, ne snimam je. Ako nije slikovita, ne želim da je objavim. Snimam kad osjetim potrebu za tim. Moja stolica je samo moja i niko mi je nije preuzeo.
Na šta konkretno mislite?
– Ovdje imaš raznih pop, folk i ne znam kakvih sve kraljeva i kraljica, ali moja, stolica Serbezovskog će uvek biti moja. Mene niko nije zamjenio. Cigani su bez države, mi ne pripadamo nikom, mi smo azilanti na ovom svetu.
Čiji rad od kolega Roma najviše cjenite?
– Adil odlično radi posao! Bilo mi je mnogo drago da budem njegov gost na koncertu u Centru “Sava”. Cigani su rođeni sa tim božjim darom, da imaju glas kakav niko nema. Nedavno sam imao priliku da uživo slušam i Denija Boneštaja. Takvu energiju, jačinu i emociju u glasu rjetko ko ima. Postoji još nekoliko pjevača koje je uživanje slušati. Ja sam negdje probio led u cjeloj toj priči.
Kada ste 1968. godine počeli, nije bilo mnogo Cigana na estradi.
– Cigani su bili teški anonimusi u to vrijeme i onda sam se ja pojavio kao njihov predstavnik. Sjećam se da je moj narod svima postao blizak i interesantan kada sam otpjevao pjesmu “Iako sam Ciganin, ja znam da volim”. Džej je drugi pjevač koji je posle mene uspjeo, išli smo najtežim putem.
Vi ste pomogli i Usniji Redžepovoj u karijeri.
– Beogradski režiseri nisu mogli da nađu Koštanu, a ja sam doveo Usniju i ona je postala najpoznatija Koštana. Bila je ciganska primadona, nije bila bogzna kako pjevački kvalitetna, ali je pljenila nečim drugačijim. Bila je vrlo inteligentna.
Esma Redžepova je bila vaša prva ljubav….
– Kad sam imao 12 godina, otac me je vodio po kulturno-umjetničkim društvima. U AKUD-u “Mirko Acev” ja sam pjevao cigansku pesmu. Orkestar je rekao da to dobro radim, ali nisu razumjeli o čemu pjevam. Imao sam tad 12 godina. Pozvali su jednu rasnu lepoticu, ženstvenu, da ona prevede. Prišla je, poljubila ruku mom ocu jer joj je on pomogao na fakultetu. Te noći kad sam je sreo prvi put, zaljubio sam se u nju! I ona u mene. Za medije je poslije mnogo godina izjavila da je i ona bila zaljubljena u mene, ali sam bio nezadrživ jer sam postao popularan. Esma i ja smo bili ciganski Romeo i Julija.
Informer/Ivan Gajić
BHDINFODESK
