Hanifa Saihi-Brka: Pogrešna informacija uposlenice bh. ambasade u Londonu, pomogla mi je da shvatam zašto ljudi odlaze iz BiH

Hanifa Saihi-Brka iz Londona je na svom FB Profilu opisala kako joj je pogrešna informacija uposlenice bh. ambasade u Londonu, prilikom njenog nedavnog putovanja u Bosnu i Hercegovinu, pomogla da shvati da ni sunce ‘našeg neba’ nije više tako toplo. Post prenosimo u cjelosti.

Za dva dana se navršava 15 dana od moje karantene zbog odlaska u Bosnu. Išla sam da obnovim isteklu ličnu kartu, obiđem braću i sestre, prije zime. Jer novi val Covida dolazi, pa ne znamo ko će proljeće dočekati. Jedno za drugim ljeta se nižu, svaki uz toplo sunce nosi sa sobom oštre kandže, osiguravajući da današnja vremena nisu kao prije i uvijek iznova podsticaj; da ni sunce ‘našeg neba’ nije više tako toplo. 

Uspijevam proći 4 aerodroma, snalazim se jedva da objasnim djevojci na londonskom aerodromu njeno pitanje:”Kakva je razlika između mene British i tebe Bosanke, jel’ ti nemaš Covid -19, a ja imam? Kako to pasoš odlučuje?”. “Ne znam vjeruj mi, i ja se pitam”, odgovaram joj nikako ne želeći da osjeti inferiornost. “Very silly law!”, zaključuje. I sama sam se pitala, zašto neki ljudi mogu preći granicu i šetkati se po zemlji jer imaju bosanske papire, raznositi možda pandemiju, bez Covid – 19 testa, a drugi isti ljudi s drugim stranim papirima, ne? 

Stižem nekako pred ponoć u Sarajevo i uvijek progutam suzu radosnicu na laganom iskoraku prema graničarima. I njih bi da zagrlim od sreće! 29. septembar, 2020.

Sada više nije tako.

Ove noći su odlučili da treba da me kazne jer sam došla s britanskim pasošem i bez bosanskog pasoša. Provjerila sam u Bosanskoj ambasadi u Londonu sedmicu prije polaska, da li mi treba test pošto imam samo ličnu kartu. Rekli su da ne treba. To je bilo 21. septembra. Odložila sam već pribavljeni test u ladicu, šteta je ništiti ga ako ne treba, jer može kome trebati. 

Na austrijskom aerodromu pri ulazu u avion, tražili Bosnian ID, pokažem bosansku ličnu i sve uredno. Sjedamo u avion. Nikako nisam primijetila da postoji neki problem. 

Dodatnih sat vremena sam izgubila na granici i dobijam instrukcije kako da platim kaznu. Zakasnila sam preuzeti auto i iza toga apartman. Ne mogu prenoćiti kod sestre jer joj je neko bolestan u porodici, da slučajno ne prenesem Covid – 19 ako sam ga pokupila na aerodromima. Opet sam sebi rekla, samo neka se nisam vratila, nikad ne tražim poseban tretman, treba ostati prizemljen i pozitivan i ni u kojem slučaju se ne razbacivati tako skupocjenom energijom kao što je u mene. Prihvatit ću.

Na izlazu su me čekale na Enterpriseu dvije dobre žene, samo zbog mene, da mi predaju obećani auto i nekoliko odgovornih ljudi koji su oko ponoći odmah po mome izlasku zaključali aerodrom. Ne mogu da vjerujem, sve mi to nekako bilo veselo da sam te noći bila nekako uzrok da sarajevski aerodrom bude posvećen samo meni! A bilo je to tako pusto zbog Covida -19,  dakako! Tako sam samu sebe doživljavala posebnom, a ne mizernom. 

Izađoh autom vani kroz aerodromsku rampu i zatekoh se u saobraćaju naopakog rasporeda od našega u Londonu. Zar je moguće da mi Bosna toliko strana postaje? Sreća bi ponoć, nema gužve, dok se malo ne snađem.

Nisam imala bosansku SIM-karticu pa sam morala zvati britanskim brojem ženu da mi izađe dati ključ od apartmana pred kojim sam se samo Božijim čudom našla iza ponoći, bez navigacije. Topla duša, kakve samo Sarajke mogu biti. Uz polusatno ćaskanje s njom malo sam sebi došla od neugodnog šoka na ulazu u zemlju. Ode, ostavi mi instrukcije gdje ću sutra kad izađem i u koju rupu ubaciti ključ od apartmana. Ostani koliko hoćeš, odmori se, samo mi cibni SMS da znam kad si izašla. Nisam ostala koliko hoću, nisam ni zaspala, ali dala sam joj duplu cijenu od srca, samo zato što je dobra. Sutra ujutro ja još nisam bila doputovala u Sarajevo, jer sam morala tražiti poštu da platim prekršajnu kaznu da bih mogla obaviti ono po šta sam i došla. Naime, pošto sam rođena u Kotor-Varoši, tj. RS, da bih izvadila rodni list i uvjerenje o državljanstvu, moram preći granicu u Republiku Srpsku i tek tako preko CIPS-a vaditi dokumente. 

Uzeh SIM karticu, naštimah internet i krenuh po navigaciji tražiti najbližu poštu u koju ću se zaputiti. U toj Dobrinji smo nakon rata, kad se tek probilo od Zenice za Sarajevo, nastanili, muž, ja i moja Fatima, šestomjesečna beba. Živjeli smo tu okolo, 2 godine, a trenutno se ne mogu sjetiti nijednog detalja. I dok tako razmišljam dovezoh se do pošte. 

Uđoh da platim, žena se zbunila, prvi puta vidi takav prekršaj. Objašnjavam joj o čemu se radi i kaže mi da je uplatnica nepotpuna i da Granična policija nije navela broj opštine i da ne smije takvu procesuirati. Uz razne pokušaje ne uspjedoh ništa riješiti nego mi reče da se ponovo vratim kod njih da mi to kažu. 

Vraćam se ponovo na aerodrom, kod Granične policije, tik pred kalašnjikov i dobrog čuvara na vratima. Umrla su mi čula pa me ništa ne zanima, pitam ga da mi neko od njih dopuni uplatnicu. Kaže mi uljudno da sačekam malo, jer upravo troje od osoblja ulazi na vrata i on ih mjeri toplomjerom posred čela! Što ti je Covid – 19, majko mila! Žena u uniformi biva propuštena i ona načula da mi nešto treba. Već vadi olovku iz prednjeg džepa i pita: “Mogu li ja pomoć?i Mislim da znam Šta je, stalno zovu u vezi toga…” Dajem joj listić i pričam kako mi je mnogo pomoglo da ne čekam do 9:00, jer sam došla pred vrata čak u 8:40 ujutro. Upisala mi je broj 078, ako kome bude trebalo, pošto graničari ne upisuju.

Idem ponovo na Dobrinju, plaćam kaznu i sjedam u auto. Naredno je bilo pronaći najbližu CIPS-ovu ispostavu u Istočnom Sarajevu. Rekli su mi na aerodromu sinoć da ne mogu izvaditi rodni list dok ne platim prekršaj. Hajd, opet sam se zahvalila, mogli su mi ne reći pa bih se morala onda više nahodati po Istočnom Sarajevu tamo-amo. Zato se to moralo platiti odmah rano ujutro! Nije vrijeme psovki, tješim se! 

Kad sam došla u Istočno Sarajevo, naišla sam na dobrodošlicu i malo se grč u ramenima opustio. Žene opušteno rade, mirne tihe, prenesoše nesvjesno mir i na mene. Izvadila sam rodni list i predala britanski pasoš kao ID. Kulturne dame, zahvalim se i sva zadovoljna izađem. Samo 5 KM takse, nema rabljenja. 

Kiša počinje da pada, a ja namještam auto za put u Tešanj. Još putujem. Nekako iza Zenice ugledam Petrol pumpu i sjetim se mirisa kahve kad bih se autom vozila sa sestrom i zetom, tu stanemo i popijemo kafu. Stadoh i ja, i shvatih da ja u stvari od jučer s aerodroma u Zürichu ništa nisam stigla pojesti. To mi je bila najslađa kafa. 

Stižem u dragi Tešanj nekako popodne. Sutra ću da predam za ličnu kartu i da završimo ono po šta sam došla. I pasoš ću izvaditi, naravno! Došla sam sestri Hatidži, hrabro, pa makar namalo! Ona me najviše treba, to je ono što je važno! Nisam od onih koji vjeruju da bosanski dokument nema Covid – 19 pa sam se, naravno, odvajala po propisima! 

Covid – 19 je i dobro i zlo! Sigurno više zlo nego dobro, ali i razmišljam kako je napaćenim ljudima u Bosni kojima se zajahalo na vrat, a nemaju mogućnosti nositi se s tim. Ja sam se iznijela i uvijek ću! No kako je drugima?

Davno sam otišla iz Bosne, 23 cijele godine. Ne poznajem bosanski sistem kao što poznajem britanski, imam mogućnost imati 4 pasoša i pitam se kad ću ponovo zakoristiti bosanski pasoš ili bilo koji drugi osim britanskog. Jedino ako se neko, ne daj Bože razboli, pa budem morala nazad. Zašto da vadim pasoše koje ne koristim, ne ponosim se time! Mnogo je drugih faktora koji čovjeka čine patriotom osim posjedovanja pasoša. Niti se bunim platiti kaznu za prekršaj o kojem sam istraživala i nisam našla dovoljno informacija prije polaska. Imam ja sigurno većih problema od izbijanja tih 50 €.

Ono što me zamučilo jeste gubljenje želje za dolaskom i shvatanje onoga oko čega se već godinama priča… Shvatam i ja zašto ljudi odlaze, a mi se htjeli vratiti. Jedno shvatam napokon, imanja i kuće, po cijeloj Bosni će zadugo još stajati prazni, jer niko se neće usuditi dovesti mladu prosperitetnu generaciju ljudi rođenih i odraslih u dijaspori u takvo nešto!

Strah od toga da postanu žrtve nasilja, izrabljivanja, korupcije i dvostrukih aršina sve više i više raste i mnogo je jači od ljubljenja Bosne ponosne. Uzela sam 3 sedmice godišnjeg odmora, isplanirah doći u Bosnu, u teškom vremenu, na sedmicu. Pa kad se vratim nazad u Britaniju da odležim 2 sedmice robije, ovaj hoću reci izolacije i da se ponovo uključim u tok vraćanja na posao i svakodnevnih aktivnosti. 

U Tešnju pričam s bratom, nas je 6, kaže da sam ja najmlađa, da će meni sve imanje ostati. Nije meni do toga, ostat će mi imanje (a ko zna) ispraćaja njih svih! U Bosnu kad god dođem, neko mi je već preselio. Tako i većini svih nas koji živimo u dijaspori. 

Život nikako nije predvidiv, a najteže je što volimo doći tamo gdje nas boli… i vidimo kako svijet propada u nasilju, korupciji i dvostrukim aršinima.

Kad sam graničarima rekla u negodovanju da su mi u Ambasadi u Londonu potvrdili da ne trebam imati Covid – 19 test, rekli su mi da sad uzmem kaznu i odnesem je u Ambasadu. Kako bosanski! Patriotsko mashallah! 

Čuh neki dan da je žena prošla ‘kraj’ Granične policije, iste one moje, sa stranim pasošem i niko joj nije riječ rekao: ni pitao za negativni Covid – 19 test, niti za bosanski pasoš. E tako to o duplim standardima, gdje god idem gledam. 

E tako to bi ovaj put dragi moji.

Ali ja sam to sve prevazišla i posjetila svoju bolesnu sestru, malo s njom prošetala Tešnjem, malo vidjela drage ljude i sve dok je njih, platit ću svaku prekršajnu kaznu i mahati bosanskim pasošem na ulazu. A jednom onda, nećete više imati šta i zašto naplatiti! 

Halal vam do tada sve bilo! 

Saihi Brka-Hanifa