BiH dijaspora

Bijeli golub ponovo (ne)leti 326: „TI SI U ŠVEDSKOJ, DA LI BI MOGAO..?

Piše: Sead Hambiralović

Ili: Od Pozorišta je naopako krenulo…

Nastavak feljtona TRI KNJIGE I „ON“ (4)

U tuzlanskom Narodnom pozorištu odigrana je dijasporna „drama“ u više činova. Sve je bilo ok sa teatarskom predstavom „Zašto sunce plače?!!“, ali zagrdjeno u foajeu kada su novinari tražili izjavu (od osnivača GljiveMira i autora predstave, prim.a.). Potom nevjerovatan skandal na koktelu dok sam sjedio izmedju doajena Alispahića i direktora Zeničkog pozorišta, Marušića. Sa predstavom se dobro (i) finasijski prošlo ali nije dat novac prognaničkoj djeci od moga autorskog honorara… Deceniju kasnije pozvan kao gost na promociju knjige Imam petlju, dr. Svetlane Broz. Kada sam izašao na scenu sve je došlo na svoje mjesto i „poentirano“ na zajedničkoj večeri…

(…)

Sead Hambiralović ispred tuzlanskog Narodnog pozorišta gdje je 1996. doživio nevjerovatne neprijatnosti. Destak godina kasnije autorsku i ljudsku satisfakciju / Private album

U dvorištu naše kuće ostalo je još nekoliko ruža. I, evo me u Pozorištu, sa buketom, u prvom redu. A kada su svi ispričali što treba, malo se pretjeralo u najavi (hvala Vehidu Šehiću na komplimentima, op.a.), ustao sam i uzletio uza stepenike kao nestrpljivi igrač u osamdesetdevetoj. Stao sam pred gusti snop svjetlosti, samo što ja ovdje nisam nikakva rezerva, već gotovo glavni gost!

– Naša kuća opet je naša/ sve što se moglo odnijeti dobilo je noge./ Al` zašto slike i sve uspomene?!

(…Čuo sam svoj glas koji je zaplovio kroz zrak. A kada su krenuli naredni stihovi, učas je naša kuća ispunila svaki kutak polumračne sale. Trebalo se brzo zaustaviti, presjeći i usmjeriti na razlog dolaska.)

…Samo nek` obrnuto nije: stidio bih se danas ulicom proći…

– …I, ovdje ću stati. Priča ide dalje, kada sam Lanu zamolio da posjeti moju majku, da pozovu stare i nove komšije, i pročita ovu pjesmu. Tako samo prijatelji mogu i ovim dolaskom vraćam dug. Neko Lanu voli radi djede, ja je volim radi ”petlje”. I poklanjam joj ovaj buket ruža iz dvorišta naše kuće…

Tako. Bolje nije moglo.

A onda je uslijedila završnica. Volio sam da joj Đasko nije prisutvovao. Zanio sam se, jer godilo je točeno pivo, godila je ukusna večera i gotovo razuzdana priča. Malo po malo, nekako smo Lana i ja prednjačili u dosjetkama, smijali se, ali On preko puta sa svojim ozbiljnim licem nikako se nije uklapao. U jednom trenu, pogledi su nam se sudarili, nešto je želio reći. Kad sam malo zastao, nadjačao je zamor:

– Ti si u Švedskoj, da li bi mogao?

Nešto treba.

Opet.

Prvi put Norveška, sada Švedska.

Hm.

Pogledao sam ga “naširoko”, sa pozadinom neke slike. Onda sam malo podigao pogled i usmjerio, ne toliko zbog bitnosti slike, neke apstrakcije koja se uklapala u ambijent separea, već da primi k znanju da nismo sveli priču. To nešto što je možda trebao, a nije. Ako sam u nečemu pomogao, to neka zaboravi. Ovdje se radilo o mnogo važnijem. Onome na Banji. Već koliko je ili nije bilo do njega. Poruka, pismo, bilo je dovoljno.

Možda nisam trebao. Tog časa sam tako. I da sam bio trezniji, opet bi se svelo na isto.

Neka sam.

Da li bi mogao? Mogao sam nekada. Puno. I ljubio ovaj grad, jer se mome nije moglo.

Ali, pljaf jednom.

Pljaf drugi put.

Pljaf treći put.

Previše. I, u svemu najgore, kao da se ništa nije dogodilo. E, dogodilo se! Itekako se dogodilo. Boljelo, mnogo je boljelo. Mnogo. Vremenom umanjivalo, ali nikad prestalo.

Grad neću ružiti… I ne ljutim se. Jedino mi je nekako žao što je tako ispalo. Jer, ja sam bio naš. I ne kao oniii, mnogi oniii drugi. Koji su dolazili. Mnogi su dolazili. I kako su i zašto dolazili. Ali, sumnjam da je neko kao što sam ja. I s toliko srca. Oko mene nije trebalo igrati. Mrva je trebala. Ili, makar jednom se zapitalo: Dugo ga nema, da se nešto nije dogodilo?

Samo toliko.

Bio sam kao neko usput. Pa ako se šta čalikne, dobro i jeste. Ako ne – nikom ništa. Da je bilo obrnuto, on došao u moj grad, sigurno bi bilo drukčije. Sigurno!

Oni drugi sada mogu.

Ja više ništa ne mogu. Ne što neću. Ili što sam povrijeđen, ljut. To je završeno. Prošlo. Bilo. Kao što sve bude pa prođe. I što mene više nema ovdje. I što ima dovoljno onih koji mogu, ako mogu. Još jedino mogu da ispričam kako je bilo.

Đasko je zaustavio rečenicu. Kao i da je nije započeo. Niko ništa nije primijetio. Nastavio je sa svojim ozbiljnim licem, a ja sam se brzo vratio ugodnijoj priči s moje strane stola.

I ostalo nepromijenjeno kada bismo se sretali:

– Dobar dan.

– Dobar dan.

U kratkom razmaku, od Lane su stigle dvije poruke. Prva je zvučala primamljivo. To da budem kao neki ”regionalni…” Kasno. Nakon svega, nisam više bio onaj stari. Istopilo se, zar? Nema više. Razumjela je. Već me druga poruka zanimala više: ”Pričalo se po gradu kako je onaj Zvorničanin lijepo govorio”. To ”Zvorničanin”, mnogo mi se dopalo.

A, onda, dugo se pitao jesam li makar jedan račun izravnao…“

(Nastavlja se u ponedeljak)


Objave u funkciji regionalnog projekta u osnivanju DaBudeBolje& GljivaMira; Prenose: portal BHDINFODESK, povremeno portal Oslobodjenje Moja BiH i šalje na preko 90 mail adresa. Fb kontakt: Gljiva Mira; mail: dabudebolje@gmail.com

Related posts

St. Louis: Bosanski restoran u konkurenciji za prestižnu kulinarsku nagradu u SAD

Urednik BiH Info Desk

U Sarajevu 13. i 14. juna 2018. konferencija „Značaj dijaspore za Bosnu i Hercegovinu“: Jedinstvena prilika da bh. vlast odgovori na pitanje šta je sa dugogodišnjim zahtjevima bh. dijaspore, da li će oni ikada biti riješni?????

Urednik BiH Info Desk

Maneken i glumac Mirza Mak Medović, snimio reklamu za američku televiziju

Editor

Leave a Comment